Brač­ni par Sre­ten i Vil­ka Mi­lić, ži­ve u sku­če­noj i iz­u­zet­no ne­u­slov­noj ba­ra­ci na Ka­ka­ric­koj go­ri, na­do­mak Pod­go­ri­ce. Obo­je su u ozbilj­nim go­di­na­ma i na­ru­še­nog zdra­vlja, bez dje­ce, ži­ve u jed­noj pro­sto­ri­ji ko­ja je lje­ti vre­la, a zi­mi hlad­na, skle­pa­noj od da­sa­ka, naj­lo­na i ra­znog ma­te­ri­ja­la, tek to­li­ko da ni­je­su na go­loj le­di­ni.
Nji­ma je eki­pa ,,Da­na” u sa­rad­nji sa Ban­kom hra­ne uru­či­la pa­ket osnov­nih ži­vot­nih na­mir­ni­ca i sred­sta­va za hi­gi­je­nu na če­mu je ova po­ro­di­ca ve­o­ma za­hval­na.
– Hva­la od sr­ca, ova po­moć će nam po­mo­ći da pre­mo­sti­mo je­dan pe­ri­od i ma­kar ma­lo za­bo­ra­vi­mo na ne­ma­šti­nu – ka­za­li su Mi­li­ći.
Pen­zi­je ne­ma­ju, a ži­vot od so­ci­ja­le ko­ja iz­no­si 77 eura je vi­še ne­go mu­čan. Stru­je i vo­de, ta­ko­đe, ne­ma­ju.
– Ni­ko­me se ni­je­smo obra­ća­li za po­moć, ži­vi­mo od vi­še ne­go skrom­ne so­ci­ja­le ko­ja iz­no­si sve­ga 77 eura mje­seč­no. Pen­zi­je ne­ma­mo jer ni­je­smo ra­di­li, a obo­je smo zdrav­stve­no lo­še. Od sve­ga nam je naj­po­treb­ni­ja stru­ja. Dug je, zbog tu­đeg sa­ta, pre­ko 3.000 eura. Vla­snik tog sa­ta tro­šio je stru­ju od 1985. do 2000. go­di­ne i ni­je htio da je pla­ti. Po­tom je pre­mi­nuo i na­ma je ostao ogro­man dug ko­ji ne mo­že­mo da pla­ti­mo – pri­ča­ju Mi­li­ći za ,,Dan”.
Do­da­ju da bi im do­bro do­šla i dr­va za ogr­jev, a u mo­ru pro­ble­ma sa ko­ji­ma se sva­ko­dnev­no su­sre­ću is­ti­ču ne­u­slov­nost ba­ra­ki­ce (pro­sto­ri­je) u ko­joj pro­vo­de ži­vot. Te­ško do­la­ze i do lje­ka­ra, zbog da­lji­ne.
– Ba­ra­ka je lje­ti vre­la, kao špo­ret, spa­va­li smo pod naj­lo­nom, a zi­mi je to­li­ko hlad­no jer vje­tar pro­bi­ja kroz pro­sto­ri­ju. Mo­že­te sa­mo za­mi­sli­ti ka­ko to uti­če i na na­še zdra­vlje. Na od­re­đe­nim mje­sti­ma i pro­ka­pa­va, a ima i vla­ge. Sve to do­dat­no ote­ža­va i ova­ko mu­čan ži­vot. Ne­ma­mo nov­ca ni za sat za stru­ju, a ka­mo li za ne­što dru­go i ve­će. Ža­lo­stan je ži­vot sa 77 eura mje­seč­no, od to­ga je­dva da mo­že­mo i da se pre­hra­ni­mo. Šta čo­vjek sa tim mo­že da ura­di? Obrok do­bi­ja­mo iz Na­rod­ne ku­hi­nje ko­ja ra­di pri Sa­bor­nom hra­mu Hri­sto­vog vas­kr­se­nja u Pod­go­ri­ci. Da nam ni­je to­ga, ne zna­mo ka­ko bi­smo. Do ne­ba smo im za­hval­ni – pri­ča­ju Sre­ten i Vil­ka Mi­lić, na­da­ju­ći se da će mo­žda do­ći ne­ka bo­lja vre­me­na i ži­vot po­sta­ti ma­kar za ni­jan­su lak­ši.
Mi­li­ći ne­ma­ju ži­ro ra­čun na ko­ji bi se mo­gao upla­ti­ti no­vac, ta­ko da svi za­in­te­re­so­va­ni lju­di do­bre vo­lje, a ko­ji su u mo­guć­no­sti, sa ovom po­ro­di­com mo­gu stu­pi­ti u kon­takt pre­ko Na­rod­ne ku­hi­nje u okvi­ru Sa­bor­nog hra­ma Hri­sto­vog vas­kr­se­nja u Pod­go­ri­ci.A.Ć.